Šta to bješe zakletva

10.10.2017 17:22

Nig­dje dru­gdje u svije­tu, u ne­kom ra­tu, mu­že­vi ni­su osta­vlja­li že­ne, a že­ne mu­že­ve sa­mo zbog na­ci­o­nal­ne pri­pad­no­sti, kao što je to bi­lo u su­ko­bi­ma na pro­sto­ru ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je. Ame­ri­kan­ci su se to­kom ra­ta že­ni­li Vi­jet­nam­ka­ma, po­slije Dru­gog svjet­skog ra­ta i Ja­pan­ka­ma, sa­mo su Sr­bi, Hr­va­ti i Mu­sli­ma­ni zbog ra­ta osta­vlja­li svo­je brač­ne part­ne­re. Isti­na, sta­ti­stič­ki gle­da­no, Sr­bi i Srp­ki­nje bi­li su u to­me i naj­ne­vi­ni­ji, od­no­sno naj­vjer­ni­ji da­toj brač­noj za­kle­tvi ba­rem što se ti­če op­stan­ka za­jed­ni­ce. Na ame­rič­koj voj­noj aka­de­mi­ji Vest po­int ka­det ko­ji pre­va­ri dje­voj­ku gu­bi pra­vo ško­lo­va­nja. „Ni­je vje­ran dje­voj­ci, ne­će bi­ti vje­ran ni za­kle­tvi, ni ar­mi­ji.“

Da li i taj men­tal­no-po­li­tič­ki kon­tekst dje­li­mič­no ob­ja­šnja­va naj­no­vi­je za­hla­đe­nje iz­me­đu slu­žbe­nog Za­gre­ba i slu­žbe­nog Be­o­gra­da oko po­di­za­nja spo­me­ni­ka na­rod­nom he­ro­ju ma­jo­ru Mi­la­nu Te­pi­ću u Be­o­gra­du? Za nas je on he­roj, za Hr­vat­sku ni­je. Mi sma­tra­mo da je ma­jor Te­pić ostao vje­ran svo­joj voj­nič­koj za­kle­tvi i dr­ža­vi SFRJ, no­va hr­vat­ska dr­ža­va tu pro­šlu dr­ža­vu i za­kle­tvu oči­to ne pri­zna­je. Ne­vje­ro­vat­no je da ni­ko u Hr­vat­skoj ne smije ni da­nas jav­no da ka­že: u mo­men­tu ka­da je ma­jor Te­pić di­gao u va­zduh skla­di­šte mu­ni­ci­je Be­de­nik, Hr­vat­ska još ni­je bi­la me­đu­na­rod­no pri­zna­ta i JNA je bi­la je­di­na le­gi­tim­na voj­na si­la na pro­sto­ru Hr­vat­ske.

Sve osta­lo su bi­le ile­gal­ne pa­ra­voj­ne for­ma­ci­je. Na­rav­no da se to u Hr­vat­skoj ne smije iz­go­vo­ri­ti, jer bi to do­ve­lo u sum­nju slu­žbe­ni ka­rak­ter ra­ta ko­ji je ta­mo vo­đen. Ma­jo­ra Te­pi­ća u Hr­vat­skoj op­tu­žu­ju da je di­žu­ći u va­zduh skla­di­šte mu­ni­ci­je ubio i 11 pri­pad­ni­ka hr­vat­ske voj­ske, ko­ji su na­pa­da­li to skla­di­šte, a ti ko­ji su na­pa­da­li skla­di­šte bi­li su po me­đu­na­rod­nom pra­vu u to vre­me pa­ra­voj­na for­ma­ci­ja. Jer, Hr­vat­ska je me­đu­na­rod­no pri­zna­ta tek po­čet­kom 1992. go­di­ne.

No, da sve te prav­ne fi­ne­se osta­vi­mo po stra­ni, fe­no­men voj­nič­ke za­kle­tve i voj­nič­ke žr­tve pri­zna­van je i po­što­van u ra­to­vi­ma čak i od ne­pri­ja­te­lja. Dva po­ruč­ni­ka boj­nog bro­da Ju­go­slo­ven­ske kra­ljev­ske mor­na­ri­ce Mi­lan Spa­sić, Sr­bin, i Ser­gej Ma­še­ra, Slo­ve­nac, ni­su do­zvo­li­li da u april­skom ra­tu 1941. nji­hov ra­za­rač „Za­greb“ pad­ne u ru­ke Ita­li­ja­ni­ma. Ra­za­rač se na­la­zio u Bo­ki Ko­tor­skoj i po­sa­da je oče­ki­va­la da is­plo­ve i pri­dru­že se sa­ve­zni­ci­ma u Sre­do­ze­mlju. No, iz­da­ja u vr­hu Rat­ne mor­na­ri­ce one­mo­gu­ći­la je po­kret bro­da, tek ne­ko­li­ko ma­njih bro­do­va, jed­na pod­mor­ni­ca i ne­ko­li­ko hi­dro­a­vi­o­na us­pje­lo je da na­pu­sti Bo­ku i ode put Otran­ta.

Ko­man­dant ra­za­ra­ča „Za­greb“, ka­pe­tan boj­nog bro­da Ni­ko­la Kri­zo­ma­li, u NDH je po­slije bio u ka­bi­ne­tu An­te Pa­ve­li­ća i Ar­tu­ko­vi­ćev sa­rad­nik, da­kle Kri­zo­ma­li je na­re­dio cje­lo­kup­noj po­sa­di ra­za­ra­ča da na­pu­sti brod, jer se ra­za­rač mo­ra pre­da­ti u is­prav­nom sta­nju Ita­li­ja­ni­ma. Pr­vi je si­šao sa ra­za­ra­ča na­re­đu­ju­ći po­ruč­ni­ci­ma Spa­si­ću i Ma­še­ri da i oni to uči­ne.

Sto­je­ći na ko­mand­nom mo­stu bro­da, po­sa­da se već is­kr­ca­la i bi­la na ga­tu, Spa­sić i Ma­še­ra su od­go­vo­ri­li Kri­zo­ma­li­ju: „Grad Za­greb je iz­dao, ra­za­rač Za­greb ne­će iz­da­ti“. Ma­še­ra je po­di­gao rat­nu za­sta­vu, obo­ji­ca su joj sa­lu­ti­ra­li i de­to­ni­ra­li pret­hod­no po­sta­vljen eks­plo­ziv u bro­du. Po­slije stra­ho­vi­te eks­plo­zi­je ra­za­rač je po­to­nuo, tije­lo Mi­la­na Spa­si­ća pro­na­đe­no je po­slije ne­ko­li­ko da­na. Sa­hra­ni u Sa­vinj­skoj du­bra­vi pri­su­stvo­va­la je ma­sa na­ro­da, voj­ni sve­šte­nik Ni­ko­la Man­dić za­vr­ša­va­ju­ći ope­lo re­kao je: ,,Sla­va ti, no­vi Sin­đe­li­ću!“

Na sa­hra­ni je bio i vod ita­li­jan­ske voj­ske da iz­vr­ši po­ča­snu palj­bu, ofi­cir ko­ji je ko­man­do­vao vo­dom iz­ja­vio je: „Mi, Ita­li­ja­ni, i sa­mi mo­ra­mo da se ugle­da­mo na ova­kve he­ro­je kao što su bi­li ju­go­slo­ven­ski mor­na­rič­ki ofi­ci­ri. Sa­mo ako i mi bu­de­mo ima­li ta­kve ju­na­ke, Ita­li­ja mo­že do­bi­ti rat“. Za vrije­me sa­hra­ne, u znak po­ča­sti, gro­blje su nad­le­tje­li ita­li­jan­ski avi­o­ni.

Go­di­nu da­na ka­sni­je, u bri­tan­skoj po­mor­skoj ba­zi na Mal­ti ot­kri­ve­na je spo­men-plo­ča s ime­ni­ma Mi­la­na Spa­si­ća i Ser­ge­ja Ma­še­re, kao pri­mer ka­ko se bra­ni dr­ža­va. En­gle­ski pu­bli­ci­sta A. D. Di­vin je u svoj knji­zi o naj­ve­ćim po­mor­skim pod­vi­zi­ma u Dru­gom svjet­skom ra­tu Spa­si­ću i Ma­še­ri do­dije­lio po­ča­sno mje­sto is­ti­ču­ći da je to pr­vi slu­čaj u isto­ri­ji svjet­skih rat­nih mor­na­ri­ca da mla­đi ofi­ci­ri dig­nu u va­zduh brod, po­to­nu sa njim, dok ko­man­dant bje­ži sa bro­da.

Mar­šal Ti­to je 28. ju­na 1973. go­di­ne pot­pi­sao ukaz ko­jim su po­ruč­ni­ci boj­nog bro­da Mi­lan Spa­sić i Ser­gej Ma­še­ra od­li­ko­va­ni Or­de­nom na­rod­nog he­ro­ja. Ne sa­mo fa­ši­stič­ka Ita­li­ja, već je i so­ci­ja­li­stič­ka Ju­go­sla­vi­ja pri­zna­la he­roj­stvo ofi­ci­ra ju­go­slo­ven­ske mo­nar­hi­je. Isto to he­roj­stvo pri­zna­to je i po­ruč­ni­ku boj­nog bro­da Alek­san­dru Be­ri­ću, ko­man­dan­tu riječ­nog mo­ni­to­ra „Dra­va“ u april­skom ra­tu 1941. 

Ma­jor Mi­lan Te­pić i voj­nik Sto­ja­din Mir­ko­vić bra­ni­li su obje­kat JNA u Hr­vat­skoj, u SFRJ. Bra­ni­li su ta­da­šnju dr­ža­vu, bra­ni­li su svo­ju voj­nič­ku i ofi­cir­sku čast. Ko­ju su mno­gi 1991. iz­da­li. Kao i 1941. I svi ti ko­ji su je iz­da­li za­vr­ša­va­li su ci­vil­ne ško­le i voj­ne aka­de­mi­je u Ju­go­sla­vi­ji. Ne u šu­mi, i ne u Ka­na­di, ili Austra­li­ji. Vje­ru­jem da mno­gi u Hr­vat­skoj in­tim­no pri­zna­ju he­roj­stvo ma­jo­ra Te­pi­ća, na­rav­no jav­no to ne­će reći. Ne zbog Te­pi­ća, već zbog sop­stve­ne iz­da­je...

 

 

 

Napisao: Miroslav Lazanski (www.politika.rs)