Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": Ko se boji sreće još

11.11.2017 15:27

Da li ste čuli za reč kerofobija?

Da, zanimljivo je da za tolike razne fobije znamo, a za ovu posebno rasprostranjenu na Balkanu je retko ko čuo, a zapravo jako mnogo ljudi pati baš od ove fobije.

Strah od sreće…

Pomislićete ko se još boji sreće, pa svi je prizivaju i sebi žele, ali zapravo strah od sreće se pojavljuje u nekoliko oblika i razmislite koga prepoznajete u ovim obrascima.

Plašite se da kada ste srećni će vrlo brzo uslediti nesreća, odnosno da svaku radost, uspeh, apsolutni osećaj ljubavne ili bilo koje druge sreće veoma brzo po zakonu kosmičkom mora da zapljusne talas nesreće.

Ovaj program, duboko ugrađen u našu podsvest uzrok je istinski mnogih nesreća, jer mi toliko duboko verujemo da nemamo pravo na kontinuiranu sreću, da nesreću očekujemo još dok nismo ni okusili sve radosti sreće.

Čaša meda ište čašu žuči, genijalna  misao koja u stvari ukazuje na destruktivan program naše podsvesti, na naše duboko neverovanje da je moguće u kontinuitetu imati sreću i da obavezno moramo da računamo na tu čašu žuči koja je sve češće i galon žuči.

Kerofobija se u našem društvu gde je kult serioznosti primaran može posmatrati i kao strah od sreće, radosti kao nečeg što je nedovoljno ozbiljno i što nas udaljava od nazovi duhovnosti što je pretenciozno razumevanje života kao primarno morbidnog, depresivnog i tužnog. Zanimljivo je da se kerofobija pojavljuje i kod ljudi koji nisu u stanju da izađu na kraj sa osećanjem krivice pa tako imaju istinski problem da se vesele ili osećaju radost ako im je neko blizak u teškoj situaciji i na taj način imaju osećaj da ga izdaju. Neretko takvi ljudi posmatraju osećaj sreće kao neadekvatno i niže osećanje koje ne korespondira sa serioznošću situacije. Zanimljivo je da baš ljudi koji su izuzetno narcisoidni i rade na svojoj autoritarnosti insistiraju na ozbiljnosti i vole drugima da ugrađuju osećaj inferiornosti pa i krivice zbog osećaja sreće. Ničim se tako lako ne manipuliše kao tuđim osećajem krivice.

Ako se setimo da je Andre Žid rekao da je Bog radost, onda se pitamo odakle toliko kerofobika oko nas -

odakle toliki strah, prezir, fobija od sreće…

Što je čovek gluplji, sebe ozbiljnije shvata, sa druge strane što je čovek skloniji manipulaciji, teraće druge da ga ozbiljno shvataju, a kult serioznosti neosporno uvek vodi u kerofobiju.

Znate one ljude koje iritira ljudski smeh, one ljude koji misle da je sklonost smehu površno i nedolično ponašanje, one ljude kojima nikada nije do plesa i igre, one ljude koji opominju bližnje da se previše ne raduju i ne vesele jer će prizvati zlo… Ukratko, ako znate nekog kerofobika oko sebe, probajte da mu objasnite da je strah od sreće često veća prepreka ispunjenom životu nego strah od otvorenog prostora ili lifta ili visine…

Plašiti se sreće znači plašiti se života. Neka vas ne ubeđuju da je tuga prirodno stanje, a da sreća može biti samo kratki bljesak. Najviši adepti su oni ljudi koji uspevaju taj osećaj radosti i sreće da održe u svojoj duši bez obzira kakve se katastrofe dešavaju oko njih, oni su druga krajnost od kerofobika koji svoj osećaj nesreće neguju u sebi bez obzira koliko im je zapravo život lep i ugodan, oni su uvek tu na straži, čekajući tu čašu žuči. A ako samo misliš na čašu žuči, ni ne primetiš koliko je slatka čaša meda,

Kerofobija je program. Teški destruktivni program koji je deo naše podsvesti. Jer dok ne verujemo da je sreća moguća, dok je se plašimo, ona je istinski i nedostižna. Jedini limit koji ljudsko biće ima su njegova duboka uverenja koja najčešće i nisu njegova, nego su talozi podsvesti, destruktivni programi predaka, okoline, porodice, škole…

Setimo se samo rečenice - sreća je slatka samo dok se čeka - to je kvintesencija kerofobije. To je programska rečenica kerofobičara, to je duboko uverenje da je sreća nemoguća i da nas jedino njeno iščekivanje može emotivno ispuniti.

Oslobođenje od svakog straha počinje suočavanjem. Priznati sebi strah od sreće je početak oslobođenja  od istog. Jer sreća je u nama… Kraj puta osvešćenja je saznanje da nikakve spoljne okolnosti niti ljudi ne mogu uticati na to, sreća je  stvar odluke i našeg tumačenje sveta, a mi ljudi zapravo nikada ne znamo da li je nešto sreća ili ne dok to ne sagledamo u tuđim očima. Za one koji su odlučili da budu izvor sreće i radosti bez obzira šta ih snalazi u ovom čudnom svetu kineska poslovica koja kaže: - Na kraju će sve biti dobro, ako nije dobro, nije kraj.

 

Izvor: nezavisne.com