POETSKI KUTAK: Branko Ćopić "Žućin odlazak"

21.03.2026 09:46

Uz Svjetski dan poezije, 21. mart:

 

Otkuda, ni sam ne znam ti reći,

tuga mi u san doleće.

Otkuda? Sad se prisećam, kume:

dolazi, valjda, proleće.

 

Po svunoć sanjam skrivenu stazu

ispod Babića gaja,

gnezda u granju i laku svraku

kojoj sam krao jaja.

 

Sećaju me se drugovi stari -

otkad zajedno nismo! -

i jutros, evo, iz kraja rodnog,

ovakvo dobih pismo:

 

"Moj stari znanče, što li mi radiš,

odavno od nas ode?

Piše ti Šarov, poznanik Žućin,

sa Japre, hladne vode.

 

Dok ovo nižem, veruj mi, druže,

prolivam suze vruće,

hoću da pričam potanko, redom,

kako nam nesta Žuće.

 

Dobro ga znadeš, u psećem svetu

nikada takvog više,

stotinu puta ovo sam čuo

iz usta deda-Triše,

 

Taj ti se svuda desio prvi

za zecom gde se majalo,

kad smo jurili mačke i vrapce,

na vuka kad se lajalo.

 

Jedino kad bi došao mlinu

bio je sreće loše,

tu bi naseo podvali nekoj

lukavog mačka Toše.

 

U svakom lovu, igri i borbi

taj ti je bio spretan…

Kad prošlog leta, primetih jasno,

postade Žuća setan.

 

Povazdan ćuti, pa istom pita,

oči mu tužno kruže:

- Nekad je bilo toliko pasa,

kud li odoše, druže?

 

U travu gleda i mrmlja tužno

dok pada sneno veče:

- Kuda se viju tragovi tvoji,

preklanjski stari zeče?

 

U rosno jutro, još nigde sunca,

on se dizao rano.

- Kad ove staze ostavim - kaže -

sećaj se mene, vrano.

 

Kraj reke luta i gunđa tužno

ko kasni pijan gost:

- Još dok sam bio maleno štene

izgubih ovde kost.

 

U stazu juri kao da traži

zalogaj neki drag.

- Ej, zašto više ne miriše

ni jedne zverke trag?

 

Ponekad samo, više u šali,

počeše šapom uvo.

- Seli se, kaže, kod mačka Toše,

a ja putujem, buvo!

 

Prošeta nekad za vedre noći,

ide sporo, bez hitnje.

 Meseče druže, putniče večni,

odoše naše skitnje.

 

U suton često u nebo gleda,

tužno mu sjaje zene.

- Oblače, ploviš u neznan modru,

lakše, pričekaj mene!

 

Za prvog snega odjednom živnu,

pospanu zbaci mrenu,

podigne glavu, zalaja glasno,

u pustoš belu krenu.

 

- Na dalek put vam odlazim, kaže,

ispod nebeskog luka,

gde večno Pseto, poljem bez kraja,

juri večitog Vuka!

 

Od toga dana putuje vreme,

beskrajni teku sati,

a Žuće nema, zauvek nema,

nikada da se vrati.

 

Ponekad samo ugledam senku

poljem se snežnim žuri.

Sve mi se čini: večiti Žuća

večitog Vuka juri…

 

Pročitah pismo, na njemu osta

od suza bezbroj mrlja,

pa sklopih oči: zavičaj vidim,

proleće tamo švrlja.

 

Kišica topla po gaju škropi

i tugu zimsku sapra,

u rodnom kraju i u mom srcu

veselo blesnu Japra.

 

Šuma malena tananih breza

prosipa šapat rečit,

a tamo negde, kroz rosnu travu,

promače Žuća večit.

 

(Nezavisne)