Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": Ko to kaže ljubav, a misli posesivnost?

23.11.2019 17:09

Svaka neprijatnost, svaki nemio događaj koji nam se desi, ako malo bolje pogledate, samo je bio posledica činjenice da smo nešto drugo stavili ispred slobode i istinske prirode naše duše - bilo koji zamaskirani strah koji nas je uverio da nešto "moramo" , da bi bio "red", da smo "obavezni", "dužni", da se od nas nešto očekuje i zahteva - zbog čega smo deo naše moći i slobode predali nekom drugom - iza toga je uvek uverenje straha, a ne ljubavi - da nekog ne "povredimo", "razočaramo" - kad god deo svoje moći i slobode duše predamo iz bilo kog razloga strahu - egzistencijalnom ili emotivnom - dobićemo otrežnjujući šamar i tu nema ljutnje na druge, tu ima samo osvešćivanja koji me strah naterao da poverujem da je bilo šta iznad božanske slobode moje duše.

 Ali, nažalost, nismo tako vaspitani, najčešće smo učeni da arčimo našu energiju, našu snagu, naše živce i da dajemo svoju moć tako da bliski i daleki počinju da se ponašaju kao gospodari našeg duha i tela, od toga da vas teraju da idete na krajnje maloumne familijarne proslave i događaje, da zaboga ne uvredite ovu i onu baba tetku, komšiju, ujaka tetkinog zeta od babe koji je došao dedi na isto tako maloumnu proslavu pa sad tradicija mora da se neguje - do činjenice da najbliži misle da moramo da delimo njihove poglede na svet, život, seks, politiku, ideologiju do toga da nam službenici određuju šta smo dužni.

Oduzimanje moći i energetski vampirizam najbolje se uvek prikrivaju iza sindroma žrtve - jer upravo se one osobe koje nam primarno ograničavaju slobodu misli i kretanja ponašaju kao žrtve naše nezahvalnosti i kao i u svakom igrokazu žrtva - agresor prelaze u napad! Niko se ne ljuti tako glasno i ne vređa tako jezivo kao oni koji pričaju o emocijama, a zapravo se radi o potrebi da uzurpiramo tuđu slobodu i da nam se ubaci osećaj krivice! Tako "brižni" roditelji određuju deci za koga da se udaju, žene, šta je "pametno" da studiraju, za koga da glasaju, kako da organizuju svoj ljubavni život i "očuvaju", gde da se zaposle i tradicionalno toksične vrednosti svoje familije - da se lanac nastavi.

Tako "prijatelji" imaju ideje u razmeni vremena šta je i ko koliko uložio i tako destruktivni partnerski odnosi znaju da dođu do tačke patološkog usijanja posesivnosti i ljubomore gde jedan drugome postavljaju uslove i očekivanja kao da je u pitanju robija, a ne ljubav, pa se nekad završi i fizičkim nasiljem. O zloupotrebi poslovnih relacija da ne govorim. Međutim, ono što je važno znati kada god "puknemo" zbog takvog izliva ega i posesivnosti u mozak koji je učinio da trpimo kritike što nismo otišli kod baba tetkine strine na slavu ili zaboga nismo ispunili nečija "emotivna" i socijalna očekivanja - o tange frange emocijama jako je važno da umesto da se ljutimo na tu osobu, pa makar nam bila najbliža, setimo se da smo mi ti koji smo joj dopustili da pređe granicu uverenja da poseduje pravo na nas.

To je ta lekcija koja je teška posebno kada dolazi od onih za koje smo jako "vezani", što već samo po sebi nije ljubav i zloupotrebljava se na različite načine. Zato je otkrivanje i brisanje toksičnih programa gde pod ljubavlju podrazumevamo svašta - a iza sindroma žrtve i brige stoje najgore manipulatorske patologije rasparčavanja duše i energije -shvatimo da ono zbog čega se nerviramo je nešto što smo mi dobrovoljno dali imajući pogrešna uverenja šta je ljubav.

 

(Isidora Bjelica, NN)