Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": Kako zaista uspeti oprostiti?

20.04.2019 14:21

Toliko lepih pouka o oproštaju, ali kako zaista uspeti da oprostimo? Suprotno tezi o tome da treba da budemo "iznad" situacije, da smo emotivni Samarićani - pitanje oproštaja je zapravo pitanje da li brigu za sebe, svoje zdravlje i svoje mentalno i nervno stanje možemo da pretpostavimo užasu destrukcije emotivne i psihološke koji nas je obuzeo zbog pretrpljenog bola koji nam je naneo neko blizak, važan, najvažniji...

Gomila raznih koučeva, gurua, duhovnika samo ponavlja -  oprosti, oprosti, ali ne daju ti tačne smernice kako to da uradiš kad nisi ni svetac, a ni bezosećajan! Osnovni problem u teoriji oproštaja kao životnog conditio sine qua non je što ti ne kažu - svi ti koji su na neviđenim duhovnim visinama - sa kojih zapravo ne mogu da razumeju koliko boli slomljeno srce - da bi oprostio nekom, moraš prvo da počneš da misliš na sebe, jer si zapravo sve vreme samo mislio na onoga ko te povredio! Mislio si toliko jako i intenzivno da ne samo da si zaboravio na sebe, nego su te kisele, teške, otrovne misli i sećanja počeli ozbiljno da ti narušavaju i zdravlje, i snove, i nerve, i sposobnost rasuđivanja.

Oproštaj zato ne počinje na parnasovskim visinama veličanstvenošću naše duše da možemo da oprostimo nekom ko nam je napravio otvoreni prelom duše, ne, oproštaj počinje našom odlukom da spasavamo svoj goli život, da ne dopustimo da nas emotivna povreda ubije! E, to je ono što nas ne uče i ne kažu dok kao mahniti ponavljaju - praštaj, praštaj... Oproštaj dakle počinje onda kada shvatimo da pod hitno moramo da počnemo da brinemo o sebi - bilo da smo pokradeni, prevareni, izdani, opljačkani, ostavljeni, otpušteni - ako lučenje kortizola nastavi da bude naša dominantna životna biohemijska akcija duže od sedam dana, ozbiljno ćemo ugroziti naše mentalno i fizičko zdravlje, ili oba. Oproštaj, dakle počinje našom svešću da smo dozvolili da budemo dva puta povređeni - prvi put kada smo se suočili sa onim što nam je urađeno, kad smo doživeli šok i razočarenje, i drugi put kad nismo postali svesni da permanentno razmišljanje o tome može da nas ubije, ali bukvalno! Ali umesto da se veština defokusiranja sa pretrpljenog užasa uči u školama, kod nas se osoba koja je preživela traumu, izdaju, prevaru, obmanu, odmah pošto je postala žrtva tera da mora da oprosti i ubacuje joj se nova krivica - da je tako bedna duša da nije sposobna da oprosti.

Tako se frekvenciji žrtve dodaje i krivica - a sa dominantnim osećanjem nemoći i krivice eto skoro sigurnog dobitnika bolesti depresije ili čak suicida! Dakle, suprotno svemu što su vam rekli - oproštaj drugima počinje odlukom da brinete o sebi i svešću da vam ta briga i milost trebaju - jer najčešće oni koji traže oproštaj nemaju vremena da brinu o vama! Dakle, oproštaj počinje tako što sami upalimo alarm u našem biću - alarm koji nam kaže da je na snazi ozbiljna autodestrukcija i da ako hitno, ali hitno, ne uključimo sopstvene poluge samoodržanja, bol može bukvalno da nas razori i ubije ili natera da se ubijemo - jer da su tačne hipoteze da tačno dobijamo teret koji možemo da izdržimo, svet ne bi bio pun samoubica!

Dakle, korak prvi, osvešćivanje da su mi život i zdravlje sada ugroženi zbog misli i emocija koje vrtim po glavi - korak drugi, odluka da brinem o sebi ili tačnije da se pobrinem da me ovaj produženi šok ne ubije - da li ja volim sebe dovoljno da pošto su nas drugi povredili sada ja ne nastavim da to radim svojim sopstvenim mislima? Ako da - odmah ću preći na sanaciju, ako ne - onda sledi suočavanje sa tim zašto sebe nisam u stanju da volim i kako da iscelim taj deo sebe? I zato, šta god je vaša situacija, setite se ovih reči:

Oprosti drugima da ne bi uništio svoje zdravlje vrteći po duši šta su ti uradili, ne besni i ne ljuti se da ne bi uništio svoje nerve viškom kortizola, ne zavidi i ne čini ništa loše drugima da mirno spavaš, uradi nešto za svoju sreću, onda ćeš i drugima srećan biti, ukratko ljudi koji imaju milosti prema sebi automatski je demonstriraju i prema drugima, kad je čovek surov prema sebi, ma kako da veruje da je pravdoljubiv i dobar, on je surov i prema drugima.

 

 

(ISIDORA BJELICA, nezavisne.com)