Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": Horor zvani svadba

20.10.2018 14:11

Od svih društvenih normi, običaja, konvencija, folklornih eskapada, brak je verovatno najveća prevara koju je civilizacija smislila u cilju kontrolisanja, porobljavanja i ubijanja u pojam ljudi.

 

To je tako dobro manipulisan mit da su se i gejevi primili da im je neophodno da se i oni unište kroz tu zajednicu dvoje ljudi i države, što je, moram priznati, vrhunac civilizacijskog grotesknog obrta. I dok skoro svaka osoba posle sedam, deset, petnaest, dvadeset ili koliko kome godina treba - uvidi da je brak mašina za mljevenje radosti, gde se sopstvene emocije stavljaju pod patronat prava, obligacija, socijalnih službi ili društvenih i religioznih autoriteta (ruku na srce mislim da po statistici oko dva odsto venčanih zaista dočeka smrt u uverenju da im je bilo divno u braku) ostatak se do tog trenutka na najrazličitije načine zlopati s uverenjima šta brak treba da bude. Pa se često iznova venčava da bi popunio resurs novih iluzija dok hrkanje, trivija, nedostatak humora i impotencija svake vrste- od seksualne do emotivne i intelektualne - ponovo ne uništi naš paket očekivanja. Prvo imamo jedan ogroman broj onih, naročito žena koje jako pate jer ne uspevaju da pronađu onog s kim bi svoje iluzije, telo, emocije, finansije vezale za ceo život. Neretko ona gleda majku i baku kako manje-više očima ne mogu da vide svog muža, ali kad je već toliko izdržala racio joj govori da joj se sad u tim godinama ne isplati da se razvede, jer su, eto, navikli jedno na drugo, a i strah od samoće je ogroman. Naravno, tu je i pregršt krajnje destruktivnih saveta za kćerku i unuku kako da ne uništi svoj život i bude pametna u izboru, što je u istoj meri glupavo kao i sve one bajke i mitovi koje se ženama ubacuju u glavu da su kosmički i socijalno neostvarene bez muža, i to naročito u patrijarhalnim zajednicama.

 

Skala horora konvencije braka traži puno više prostora od jedne kolumne, tu su krahovi po svim destruktivnim uverenjima koje smo nasledili šta brak treba da bude - od proste dosade bivanja s nekim ko se menja kao što se svi mi menjamo, do bulšita monogamije, potrebe da se problemi guraju pod tepih, ekonomskih, seksualnih, socijalnih razlika do nespremnosti da se zapravo funkcioniše i u dobru i u zlu. Jer, znam brakove koje je podjednako razorilo i dobro i zlo. Sva ta šarada personalnih bračnih mitova i socijalnih laži počinje najgorim od svih rituala - svadbom! Tu treba da se količinom potrošenog novca pokaže kako će to moćan brak biti! I onda mladi i naivni ljudi pristaju na tu koncesiju, u kojoj roditelji, rodbina, poznanici režiraju taj ritual prejedanja, loše muzike i velikih nada, u kome dok mlada i mladoženja u besmisleno skupocenoj garderobi izgovaraju sudbonosno "da", pre svega državi, koja će se u slučaju da im ne ide mešati u sve, pa i u njihovu decu. Za to vreme srećne zvanice, koje su pukle lovu jer se nadaju da će sutra i ovi njima doći na svadbu deteta s istom kovertom - u višku alkohola, mesa i preglasne muzike traže zaborav na sopstvenu laž zvanu brak. Ma šta da ih muči, a skala je velika. Priznajem da je proslava brojanja godina težak narcistički trip, nimalo zabavan, ali svadbe, svadbe su širom sveta najveća šarada kiča i snobizma i retko smoran ritual oko kojeg se vrte milioni dolara, skoro kao oko mafijaške farmaceutske industrije. Ali nažalost saznanje o nepotrebnosti svadbe, pa i samog braka, dođe kod mnogih kasno, ali postoje ljudi koji nemaju potrebu da svoju ljubav ni zanos, strast ni emotivnu iluziju overe u opštini. Takođe postoje i oni kojima ta farsa jako prija, jer im donosi određeni društveni status, finansijsku zaštitu pa čak iako trpe nasilje, maltretiranje, laži i psihički teror.

 

Postoji, naravno, i dva odsto onih kojima nasleđeni okvir socijalne konvencije zvane brak nije uspeo da uništi bliskost, radost i emocije. Ali sigurna sam da im taj papir kao ni obavezna svadba nije u tome ni pomogao. U skoroj budućnosti posle mnogo borbe i gejevi će shvatiti da su se izborili za najdestruktivnije pravo koje je civilizacija donela - za konvenciju obavezivanja na nemenjanje u svetu u kom se sve menja. Za sedam godina promene se sve ćelije u našem organizmu, a bogami promene se i skoro svi naši pogledi na život, zato bi se kao i licence brakovi morali produžavati posle sedam godina - kao što se produžava svaki glupi birokratski akt - od lične do vozačke, ako već neko veruje da će ga menage a trois s državom usrećiti! Ali avaj, ako bi se otkrilo koliko je brak toksičan za samu ljubav i koliko je vekovima unesrećio ljudi, šta bi bilo s industrijom od koje žive milioni od kič svadbi do advokata za brakorazvodne parnice?! Do tad u ovom veku gledajmo kako se i gejevi bore da imaju pravo na istu porciju društvene destrukcije - i to oni isti koji ne kapiraju da je brak jedino srećna opcija za sponzoruše, ali čak ni za njih nema garancija da će finansijski sokovi teći tako dugo i da muž neće poželeti novi model i kola i žene. Ukratko, bez želje da ikome uništavam iluzije o seksualno-bračnom trouglu s institucijama, samo kažem - na svadbe ne idem, previše mi je tužno.

 

 

 

 

(ISIDORA BJELICA, NN)